…Tuuu. Tuuu.

– Molim!

– Dobar dan! Moje ime je Vanesa i zovem vas iz firme 2x3yz. Jesam li dobila gospodina Petrovića?

– Ja nisam gospodin nego gospođa, samo sam malo promukla.

– Oprostite. Evo želim vas obavijestiti da ste elektronskim odabirom baš vi dovili nagradu naše firme u vrijednosti od 500 kuna. Za preuzimanje nagrade pozivamo vas na ugodnu večeru u restoran „Tri palme“.

– Kakvu nagradu ?

– Nagrada je jedan proizvod naše firme koja inače prodaje proizvode za zdrav život.

– A što moram napravit?

– Vi samo morate doći na večeru u društvu najmanje jedne a najviše tri punoljetne osobe. Ako ste zainteresirani, mi vam šaljem pozivnicu na kućnu adresu. Donositelj pozivnice dobiva nagradu. Može?

– Može, pošaljite.

– Hvala vam lijepa i ugodan dan želim.

…

…Tuuu. Tuuu.

– Da?

– Dobar dan! Moje ime je Vanesa i zovem vas iz firme…

Klap! Tuuu. Nisam ni završila rečenicu, a on mi poklopi.

…

…Tuuu. Tuuu.

– Halo?

– Dobar dan! ime je Vanesa i zovem vas iz firme 2x3yz. Jesam li dobila gospodina Burića?

– Ajde mala u smokve, mene si našla zafrkavat!

Klap! Tuuu. Poklopi i on. A možda vi i ja na njihovom mjestu. I ja uopće nisam Vanesa nego Željka, ali moje ime je previše obično i nije marketinški podobno za ovaj posao. Kad sam se zaposlila, mogla sam izabrati između tri imena – Vanesa, Žaklina i Maristela. Vanesa mi se činila najnormalnija pa sam nju izabrala. Naš direktor, koji o svemu vodi računa, misli da će se prodati više posteljine i suđa ako prodaju Vanesa, Žaklina i Maristela nego ako to radi Željka, Jagoda i Slavica. I da će zbog naših zvučnih stranih imena više ljudi pristati na prezentacije uz „ugodnu večeru“.

…

…Tuuu. Tuuu.

– Da?

– Dobar dan! Moje ime je Vanesa i zovem vas iz firme 2x3yz…

– A gospođo moja, nije meni ni do kakve večere… – kaže ženski glas i počne plakati.

– A što vam se dogodilo?

Sad bih najradije ja poklopila slušalicu jer znam da od pozivnice neće biti ništa, ali žao mi je žene.

– Znate… meni je umro muž… – opet plač.

– Gospođo, primite moju sućut i oprostite na smetnji.

– A ne, ne, ne smetate. Baš mi je lijepo s vama pričati.

O moj Bože! A što sad reći?

– A muž vam je nedavno umro?

– Ima dva mjeseca. A nikad bolestan bio.

– Pa to je strašno. A koliko mu je bilo godina?

– Osamdeset i dvije. A nikad bolestan bio.

– A što možemo? Nikad se ne zna što nas čeka. Pa ja vas pozdravljam i još jednom oprostite na smetnji.

– Ma ne, ne, ne smetate. A bio je, znate, jako dobar čovjek. Svi su ga voljeli. Imao je puno prijatelja, ali nažalost svi su pokojni.

– Hm, da. Tužno je to. A imate li djece?

– Imam dva sina. Jedan je u Kanadi, drugi u Australiji. Nisam ih vidjela godinama. Ni na sprovod nisu došli… – opet plač.

– Gospođo, meni je jako žao i ja se još jednom ispričavam. Doviđenja.

Stvarno mi je žao gospođe, ali ovo nije telefon za psihološku pomoć. Ako ne ugovorim deset pozivnica dnevno, odbiju mi od plaće.

A najradije bih glasno uzviknula: „Niste vi dobili nikakvu nagradu! Na večeri ćete dobiti jastuk koji uopće ne vrijedi 500 kuna i to pod uvjetom da vi ili vaši gosti kupite robe u vrijednosti od najmanje 700 kuna. I sve što vam tamo prodaju za velike novce, jer je navodno jako dobro za zdravlje, u Konzumu i Plodinama možete kupiti tri puta jeftinije. A u Lidlu još jeftinije!“

Ali mene plaćaju da lažem. A plaća mi treba jer moram uzdržavati sebe i petogodišnjeg sina. Muž mi je poginuo prošle godine i sin dobiva obiteljsku mirovinu koja je tako niska da od nje u našoj firmi ne bi mogli ni dva jastuka kupiti.

Naime, veći dio svoga kratkoga radnog vijeka moj muž je radio na crno. Ne svojom krivicom. Zato moram raditi bilo što, a ovo je trenutno najbolje što se nudi. Alternativa je bila biti konobarica u noćnom klubu, gdje bih radila svaku noć, ili biti prodavačica u trgovačkom centru, gdje bih radila i svaku nedjelju. Ovdje je bar pristojno radno vrijeme, a i plaća je redovita.

I zato lažem osam sati dnevno. Lažem da se zovem Vanesa. Lažem da će večera biti ugodna jer će joj prethoditi dosadna trosatna prezentacija proizvoda za zdrav život. Lažem da su to jako kvalitetni proizvodi od kojih ćete ozdraviti od svojih bolesti. A ako ste slučajno posve zdravi, onda vam lažem da nikada nećete oboljeti budete li koristili baš naše proizvode. Ali moram platiti režije i vrtić, kupiti hranu i odjeću a i pokoju igračku i slikovnicu. I bar jednom godišnje odvesti dijete baki i djedu na selo.

I zato – lagati se mora.

…

…Tuuu. Tuuu.

– Ne zanima me, kaže ženski glas i poklopi slušalicu.

…

…Tuuu. Tuuu.

– Da?

– Dobar dan! Moje ime je Vanesa i zovem vas iz firme 2x3yz…

– Ali ja nemam s kim na večeru.

– Zar ne bi vaša supruga ili prijateljica išle s vama?

– Supruga me ostavila, a prijateljicu nemam.

– A možda netko od vaših prijatelja?

– A recite vi meni Vanesa, jeste li vi udati?

– A zašto me to pitate?

– A da li biste vi išli sa mnom na večeru?

– A ne, ne bih, udata sam.

Opet lažem, ali to ionako nije ništa novo.

– Pa vaš muž to ne mora znati.

– Ma ne, ne dolazi u obzir. Ali ako želite, ja ću vam poslat pozivnicu pa vi još razmislite koga biste pozvali.

– A vi razmislite o mom pozivu. Slušaj, Vanesa! Mogu ti reći „ti“, zar ne? Imam dva stana i njemačku mirovinu. A imam i…

– Gospodine, vidim da vas ne zanima prezentacija naših proizvoda. Doviđenja i ugodan vam želim dan.

Uf, uf! Možda sam ipak trebala biti prodavačica u Konzumu…

Piše: Jagoda Prebeg

Izvor: Veritas, br. 9 (606), rujan 2016.